Stara planina je posebna i svi joj se uvek vraćaju

05. jun 2020. 

  

facebook

Epicentar skyrunning sezone u Srbiji uvek je ultramaraton na Staroj planini. Početak juna svi još dosta ranije rezervišu za špartanje našom lepoticom, znajući da će odatle poneti nova iskustva, uspomene i naravno, vratiće se i sledeće godine, jer niko do sada nije ostao ravnodušan prema čarima najdužeg grebena Srbije.

Jedino je koronavirus uspeo da utiče na to da se 2020. ne održi manifestacija, ali eto, na neki način, svi će se verovatno više uželeti trke i druženja.

Sve je počelo 2013, a iz godine u godinu, polako i strpljivo, sigurnim korakom, hitalo se ka tome da ova trka postane nezaobilazna u svačijem kalendaru i simbol planinskog trčanja u našoj zemlji, pa i šire. Toliko toga se desilo na Staroj planini tokom ovih godina. Koliko je svaki učesnik utkao sebe u odrastanje trke, toliko je Stara u svakom trkaču ostavila neizbrisiv trag i od njega sigurno napravila drugačijeg čoveka.

Kao najveća i najteža trka kod nas, ovaj ultramaraton zaslužuje da se o njemu napiše koji red više. S obzirom na to da će, već koju godinu da zadivi sve koji se zadese tamo, nije naodmet bilo da jednog od inicijatora i organizatora, Marka Nikolića, zamolimo da nas sprovede kroz razvojni put Stare planine, jer....jedna je Stara!!!

PRVA TRKA NA STAROJ PLANINI

Poslednjeg vikenda maja 2013. godine organizovana je prva trka. Intenzivno sam obilazio Staru planinu od 2010. do 2012. kako zimi na turno skijama, tako i leti sa šatorom. Od Dimitrovgrada do Zaječara, sa svih strana i bio sam potpuno očaran divljinom ove planine, posebno gornjim delom od Dupljaka do Srebrne glave.

S obzirom na to da smo tih godina radili izuzetno tešku trku „4 elementa“ i zimski prelazak grebena Stare planine, ideja je bila jasna. Pokrenuti novu destinaciju koja to zaslužuje, kroz iskustvo poznavanja terena i sistem organizacije u planini.

POČETAK NA MIŠIĆE

Stara je najduži greben Srbije i prva organizacija (pa i druga) bile su veoma naporne i stresne. Pošto je podrška bila vrlo slaba sa svih strana, imali smo loše uslove za realizaciju. Sve je rađeno na mišiće, a iskustvo ne pomaže ako nemate makar minimum sredstava.

Retko ko je verovao da se tako velika, nepristupačna i infrastrukturno loša destinacija može razviti kroz planinske sportove i u ataru malih opština na jugoistoku zemlje. Samo je nas nekoliko od prvog dana verovalo da će sve to jednog trenutka biti u drugom planu kad trkači otkriju bogaze Stare.

Predeli su takvi da nemaju premca kod nas u zemlji, ne računajući Šaru i Prokletije gde je jako problematično nešto raditi, svi znamo zbog čega. Možda nemamo ozbiljnu i veliku turističku infrastrukturu, ali imamo vanserijsku lepotu i surove planinske predele.

24 SATA KOPRENA I DOJKINCI

Prve dve godine trka se organizovala u selu Dojkinci, sa pirotske strane. Tada je bio drugačiji stil nego danas. Bila je jedna staza i to u formatu 24 sata, dužina 25 km sa 1.250 m uspona (u oba pravca). Računalo se ko će više puta popeti vrh Kopren i zato se zvala „24 sata Koprena“.

Uporedo je išla i MTB trka u istom formatu, ali na drugoj stazi. Ta prva godina nam je i bila pilot što se kaže, u svakom smislu. Drugo izdanje je već dobilo neki svetski kalup, tri distance – 36, 72 i 122 km. Staze su zahvatale predele Dojkinaca, Bratkove strane, Toplog dola, Midžora, Tri čuke, Koprena kao i danas.

Baza je bila u staroj karauli u Dojkincima koja je renovirana 2015. kada smo mi već prešli na Babin zub i to je bio pravi potez u svakom smislu.

ZAHUKTAVANJE NA BABINOM ZUBU

Od 2015. godine menjamo lokaciju i baza nam je restoran „Plaža“ kod Babinog zuba. Menjaju se pravci kretanja i dve distance. Najkraća ide na 19 km, srednja na 86 km, a najduža jedino ima istu kilometražu kao ranije iz Dojkinaca – 122 km.

Prednost je ta da je infrastruktura dosta bolja, stiže konkretnija podrška od Turističke organizacije Knjaževca i polako se zahuktavamo. Tad i prvi put dolazi dvocifren broj nacija na trku. Trka faktički pokriva 70% najvišeg i najlepšeg dela Stare, fali nam samo dimitrovgradski deo planine.

NEŠTO NOVO ZA TRKAČE

Onda te distance menjamo 2017. pošto smatramo da uvek ljudima treba dati nešto novo i drugačije. Kraća staza ima 24 km, srednja 57 km, a najduža 108 km, ali sa više uspona nego stara od 122 km, što dovoljno govori o težini.

Selimo bazu trke, start/cilj u hotel „Stara planina“ na Jabučkom ravništu gde dobijamo podršku i infrastrukturu za svetski nivo i to nam je jedan od najboljih poteza. Sve raste i to vrlo temeljno i ozbiljno.

OŽIVELI STARU

Od kada smo mi počeli da radimo trku, obeleženo je više od 160 km planinskih staza. Do 2010. postojala je samo jedna, iole označena staza ka Midžoru od 6 km. Sa pirotske strane je bilo markacija u tragovima. Tu su nam pomogli i planinari lokalnog društva iz Pirota, konkretno Robert i Vladimir.

Prokrčili smo sigurno 800 m kleke u najzapuštenijim delovima (Kopren, Dabidžin potok, Vražija glava, Mirica, Tri čuke). Postavili smo desetine drvenih i metalnih putokaza i većina je uništena, nažalost.

Radili smo drenaže i kanale za vodu na graničnim stazama sa vojnim ašovima. Trimerisali žbunje, sekli granje... Stara je toliko velika, da biste uopšte prišli nekoj lokaciji za čišćenje, treba vam po par sati, pa onda nazad. Uvek se više isplatilo da noćimo u šatorima nego da spavamo negde u selima.

Tvrdim, ne postoji trka u Srbiji koja ima teže uslove i pristupne puteve za rad i organizaciju. Kao planinarski vodič, koji ima 15 godina iskustva i mnoge ekspedicije iza sebe, zavirio sam skoro u svaki kutak Balkana. Stara možda nije najviša u regiji, ili ekstremno eksponirana, ali je posebna i vrlo divlja. Zato su joj staze za pamćenje i zato joj se svi naši, ali i strani takmičari sa zadovoljstvom vraćaju.

MON BLAN I NOVA TRKA 

Bodovanje za čuveni UTMB i najpoznatiju svetsku trku oko Mon Blana imamo od 2014. godine, od druge edicije, pa do danas. Prvi put smo 2019. ubacili i četvrtu trku, distancu koja je nešto najteže kod nas. I ne samo to, već nešto mnogo bitnije i vrednije, staza koja ide kroz, do sad malo poznate i nove predele...kanjone, jezera, visoravni i starim „Via militaris“ putevima.

OD STOTKE DO 500 UČESNIKA

Na prvoj trci smo imali oko 100 učesnika, a na drugoj oko 150 sa sve bajkerima. Treća edicija ima sličan broj učesnika, ali mnogo više zemalja i kvalitet skače. Od 2016. više nema bajkera, a na startu se pojavljuje 250 trkača iz 14 zemalja.

Prešli smo ubrzo i cifru od 500 takmičara iz 25 zemalja i konkurencija je sve jača iz godine u godinu. Dolaze vrlo ozbiljni trkači, kako u muškoj, tako i u ženskoj konkurenciji.

PROMENE U ORGANIZACIJI

Mnogo toga se promenilo, prvo kod nas u okviru tima. Postoje sad sektori za određen deo logistike, simulacije, češći obilasci. Volonteri su stekli iskustvo, a pritom su dosta i upoznali Staru, što je najbitnije. Ubacio sam dodatno prijatelje koji imaju veliko iskustvo u planini, ili organizaciji sličnih događaja i kondiciono su spremni, sa kvalitetnom opremom što je vrlo vrlo bitno za ovaj vid organizacije.

Samim tim, ja sad imam više vremena da lobiram oko finansija, projekata, što od sponzora, lokalne samouprave, ili ministarstva. Kad završim taj deo, onda mogu da brusim sitnice i nadograđujem detalje što vas razdvaja od drugih i daje vam kredibiltet. Pritom i da poradim na medijima. Nije uvek lako i nismo uvek 100% uspešni, ali je napredak očigledan.

Iza nas je stalo Ministarstvo turizma i Turistička organizacija Srbije sa konkretnom podrškom 2017. godine. Pre tri godine je Ministarstvo sporta proglasilo manifestaciju od državnog značaja kad su u pitanju planinski sportovi. I ne samo to, već i sa određenim budžetom. Skromno, ali dovoljno da polako rastemo i unapređujemo trku u svim aspektima.

PRIJATELJI

Pridružio nam se i veliki brend kao što je Zlatiborac i sad imamo zvaničnu hranu Skajraning asocijacije, što nam je vrlo bitno za okrepe. Moram napomenuti i da znanje, svesnost i iskustvo nebeskih trkača raste, a to je podjednako bitno.

Uvek najviše škripi sa lokalnom samoupravom, nažalost. Oni koji imaju najviše benefita, najmanje ih zanima. Oni su jako bitni i bez njih ne možemo. Sam kvalitet realizacije mnogo zavisi od njih bez obzira na dodatne fondove. Nažalost opet sam „zasukao“ rukave i bavim se politikom na najvišem nivou, ali to je jedna od neizbežnih stavki i deo organizacije.

PRAVO VREME TEK SLEDI

Za kraj, ipak se jesu stvari pomerile na bolje i dosta ljudi iz ozbiljnih institucija to prepoznaje. Ne samo kod nas već i u stranim organizacijama. Sve je više i stranih trkača, koji dižu kvalitet. Pojavljuju se i tzv „kor“ brendovi kod nas, sve raste tako da mislim da je pravo vreme tek pred nama. U to će se već svi uveriti prvog vikenda juna.

Često u šali interno, na drugim trkama u okviru Lige kažemo „ovo je ništa u odnosu na Staru“ ili „ma jedva čekamo Staru“. Cela prva postava, udarna ekipa asocijacije jedva čeka Staru planinu. Uvek joj prilazimo prepuni entuzijazma i sa ushićenjem. I to je ta energija koju će ljudi uvek prepoznati i zato ova manifestacija ima da traje jer je puno ljubavi i truda uloženo, a i tek će! I to sa osmehom i bez kompromisa.

(Foto: Skyrunning Serbia)

facebook