Kraljevčanka Jelena Erić (BK Metalac) jedina je srpska profesionalna biciklistkinja, koja vozi za jednu od najboljih ekipa na svetu, španski Movistar, u kojoj je od 2020. godine.
„Provozali smo se“ s njom kroz sezonu 2023, u kojoj je kruna svakako overena karta za Olimpijske igre u Parizu sledeće godine, kada će Srbija prvi put imati predstavnicu u drumskom ženskom biciklizmu.
Po čemu se ova sezona razlikuje od prethodnih?
– Poslednje dve sezone su bile obeležene komplikovanom povredom ramena, tako da je početak ove bio malo grublji, jer sam još uvek osećala posledice. Polovinom sezone sam mogla da dođem do iole dobre forme, tako da sam na kraju imala rezultate, donekle iznenađujuće, kao što je pobeda u poslednjoj etapi u Trci oko Belgije. Bio je to i dokaz da mogu nazad do svog najboljeg nivoa. Tako da je sezona bila posebna po tom povratku posle povrede. Meni je lično ova godina jedna od najbitnijih u karijeri, jer sam napokon vratila na 100 posto stanje ramena, krenula da se spremam kako treba i sve je na mestu što se tiče tela.
Da li to znači da pobeda u Belgiji nije bila očekivana?
– S moje strane jeste, jer sam videla da mi se približava vrhunac forme. U tom trenutku je ekipa odlučila da me ne vodi na Điro d’ Italija, zbog povrede i zato što nisam imala konstantno dobre performanse. A ja sam baš bila spremna. Dobila sam priliku da odem u Belgiju i to mi je bila šansa da idem na rezultat. Imali smo još jednu devojku iz ekipe koja je išla na rezultat, jako dobru Emu Norsgard i ja sam prvih nekoliko etapa radila za nju. U poslednjoj smo imali slobodne ruke i znala sam da je to moja prilika. Još mesec dana pre toga sam znala da će mi to biti šansa da napravim neki rezultat za sebe, jer smo prošle godine imali devojku u ekipi za koju smo radili skoro sve velike trke.
Koliko vam je značila ta pobeda u etapi?
– Mnogo za samopouzdanje i trebalo mi je posle te dve teške godine, oporavka i rehabilitacije, da opet osetim tu mogućnost da mogu da budem pobednik. Imala sam jednu pobedu i u 2022. godini i nekoliko podijuma, ali opet, toga nije bilo dugo vremena, skoro sedam meseci. Bilo je potrebno probuditi to u sebi i pobeda je dobro došla.
PROČITAJTE JOŠ
Srpskim biciklistima dve norme za Olimpijske igre u Parizu 2024.
INTERVJU: Veljko Stojnić, prvi srpski biciklista koji je završio Điro d’Italija
Očekuju vas Olimpijske igre u Parizu 2024. Kakav je plan za vaš debi na tom takmičenju?
– Olimpijske igre su mi najveći cilj sledeće sezone. Sa ekipom sam već pričala, plan je da idem na Điro d’Italija i odatle u Francusku. Do tada ću odraditi nekoliko visinskih priprema da bih došla u najboljoj formi na Điro, posle kog ću da je održim do Pariza. Ceo plan trenažnog procesa je sada orijentisan prema Parizu.
Da li sada iz drugačije perspektive pristupate predstojećoj sezoni kada znate da se spremate za najveći sportski događaj na svetu?
– Svakako. Nemam reči kako to da objasnim. Nismo nijednom imali šansu u drumskom ženskom biciklizmu da idemo na tu smotru i do sada su moji ciljevi bili uglavnom evropska i svetska prvenstva, a sada su olimpijske igre. To je mnogo veći događaj i velika šansa, jer su ekipe drugačije formirane, manja je konkurencija u smislu da nema toliko dominacije. Verovatno će biti u neku ruku dominacija Holandije i Belgije, ali neće biti toliko mnogo njihovih takmičarki na trci. Mi ćemo imati jednog predstavnika, Španija možda tri, a Holandija je uvek u prednosti od drugih jer svaka od njenih biciklistkinja, kojih će biti više, može da pobedi. Drugačiji je i način trkanja, manji broj učesnika, nema radio komunikacije, trka je mnogo manje kontrolisana i nije kako se uglavnom trkamo, pa je to dobra šansa za mene da se ostvari neki rezultat.
Kada se vratim kući prvi trening koji odradim je tura od Kraljeva do Goča. Gde god se okreneš, svugde je lepo.
Da li je Svetsko prvenstvo u Glazgovu 2023. prošlo prema očekivanjima?
– Jeste, jer sam znala kakva mi je forma i stigla sam u najboljem mogućem stanju s obzirom na to da se nisam trkala mesec dana pre toga. Forma je bila optimalna. Falilo mi je dosta baze i rada te zime zbog povrede. Ja sam bila u stanju „minus dva“, a ostale devojke su krenule sa „četvorke” i „petice”, pa sam morala to da nadoknađujem između trka, ali uvek sam bila korak iza i to se u Glazgovu osetilo, iako smo sve odradili kako treba. To 25. mesto je bilo sve što sam imala. Da je u 2024. godini ista staza verujem da bih bila mnogo bolja.
Na Evropskom prvenstvu u Holandiji ste bili u boljoj formi?
– Da, pošto sam imala dosta trka pre toga, ali i dosta loše sreće na trci. Napala sam na 40-50 kilometara do cilja, ali mi se bušila guma i nisu mogli da mi daju rezervni bicikl jer nismo imali više od minuta prednosti nad grupom, tako da mi je tu pobegla šansa da se borim za dobar plasman, a odgovarali su mi i staza i finiš. Nisam, međutim, završila trku sa lošim emocijama i nezadovoljna, jer je to što se desilo bilo nešto na šta nisam mogla da utičem.
U Glazgovu ste vozili sami, bez ekipe. Na to ste ste već navikli?
– Nemamo dovoljan broj takmičara i neke stvari moraju baš da se poklope da bismo napravili rezultat. Ko se ne bavi biciklizmom vrlo je teško to da razume. Nije to nikakakv izgovor, to je tako. Ja sam svesna toga, da bi došlo do poboljšanja uslova i većeg nivoa u našoj federaciji, prvo moramo da napravimo rezultate, jer jedno ide za drugim. A da bi nešto uradio moraš da imaš bukvalno sve uslove na trci, verovatno sam donekle da je odradiš i da imaš neke ludačke sreće na tako velikom takmičenju da možeš da postigneš nešto. Na primer, na svetskom je šest, sedam Holanđanki, koje su podjednako jake kao ja, neke su jače, pa si od starta u minusu. To je taj timski rad u biciklizmu.
Profesionalac ste devet godina. Počeli ste u Ljubljani 2015, bili ste i u američkom i italijanskom timu, a sada ste već pet godina u Španiji. Da li možete da uporedite početak i trenutak u kom se sada nalazite?
– Što se tiče uslova, dosta se primeti razlika u ekipi koja je kontinental, pa pro kontinental, pa pro tur. Išla sam nekim postepenim napretkom do boljih uslova i sada sam u jednoj od najboljih ekipa u svetu. Ja sam njima u Ljubljani mnogo zahvalna. Ta vremena ne mogu da se porede sa sadašnjim, jer je biciklizam toliko napredovao. U Sloveniji su me mnogo toga naučili. Imali smo dosta šanse da se trkamo. Ja sam tada u prvoj sezoni u kategoriji ispod 23 godine, vozila jednu od najvećih trka na svetu, u Belgiji i od tada sam u profesionalnom pelotonu, zahvaljujući njima.
U kojoj zemlji najviše volite da vozite?
– Moj lični izbor, tamo gde najviše uživam, je Španija, ali karakteristike trka koje su najbolje za mene su definitivno u Belgiji i to se vidi po rezultatima. Skoro sve pobede i podijume sam ostvarila u Belgiji i Holandiji. Tamo mi uglavnom dobro ide.
Posle skoro pet godina u Španiji, da li možete da je nazovete drugom kućom?
– Definitivno. Nikada, naravno, to nije kao rodni kraj, ali ovde mi je odlično. Vreme je ekstra, hrana, ljudi. Baza je dobra, ali kuća je samo jedna.
Šta vam najviše nedostaje iz Kraljeva?
– Porodica i društvo, moja ekipa iz kraja. Kada je reč o treningu, tu mi nedostaje naša priroda. U Španiji je dosta suvo, a mi u Srbiji imamo neverovatno veliko prirodno bogatstvo. Čini mi se da toga nismo ni svesni. Kada se vratim kući prvi trening koji odradim je tura od Kraljeva do Goča. Gde god se okreneš, svugde je lepo.
Prošle godine ste odradili zajedno trening sa najboljim srpskim triatloncem Ognjenom Stojanovićem. Da li ćete ponoviti to?
– On je trenutno u Alikanteu, a ja sam u La Nusiji i dele nas neka dva sata vožnje biciklom. Kada imamo neki dugi trening moramo na pola puta da se nađemo, pa jedan deo odradimo zajedno, nekih sat vremena vožnje. Malo je teže uklopiti planove, ali potrudićemo se da ponovimo. Ognjen je super lik, uvek je lepo deliti vreme sa takvim osobama, a kamoli na treningu.
Šta biste poželeli kolegama sportistima u 2024. godini?
– Prvo, da budu zdravi, da rade i bore se za svoje snove.
Foto: Movistar team
