Istorijski podvig napravio je 24-godišnji Veljko Stojnić iz Sombora – prvi je biciklista iz Srbije koji je završio Điro d’ Italija, jednu od tri najprestižnije grand tur trke na svetu i to na debiju.
Odvozao je učenik trenera Marka Sudarića, koji je ponikao u klubu „S tim” u rodnom gradu, od 6. do 28. maja 21 etapu, ukupno 3.490 kilometara i prevalio je uspon od 51.400 metara na 106. izdanju Trke oko Italije.
U generalnom plasmanu član italijanskog Corratec – Selle Italia tima zauzeo je 101. poziciju, a 26. je bio u dve konkurencije – po broju bodova na brdskim i prolaznim ciljevima.
Tokom tri sedmice Stojnić je ostvario nekoliko odličnih begova, učinio je Srbiju ponosnom jer je bio i na čelu karavana, a dobio je i nagradu – crveni broj za najborbenijeg vozača etape.
Svako ko je ljubitelj biciklizma, sporta uopšte, uživao je u Veljkovim bravurama na italijanskim putevima od starta u Fosaćeziji do cilja, koji je posle pet godina ponovo bio u Rimu.
– Zaista je doživljaj voziti Điro. Takvu atmosferu još nisam doživeo, što se tiče organizacije i publike. Među biciklistima je, takođe, bila odlična atmosfera. Ovo je najviši nivo trkanja i sve je bilo odlično – rekao je Stojnić na početku telefonskog razgovora.
Debijem na Trci oko Italije je prezadovoljan.
– Kao ekipa nismo išli na generalni plasman, više smo gledali da budemo u begovima i da se pokažemo što više pojedinačno na etapama. Nisam znao kako će telo da reaguje, s obzirom na to da sam prvi put vozio trku tri sedmice. U prvoj sam bio poslednji u generalnom plasmanu, jer sam čuvao energiju za drugu i treću sedmicu i mislim da sam pravilno postupio jer sam se posle stvarno dobro osećao.
Čestitao Rogliču
– Očekivao sam da Primož Roglič pobedi. Pričao sam nekoliko puta na etapama sa njim i nadao sam se da će da pobedi, jer je Slovenac, tu nam je najbliži, a uz Tadeja Pogačara mi je i najomiljeniji vozač. Prišao sam na kraju da mu čestitam.
Na pitanje koliko je fizički bilo izazovno voziti tri sedmice, Veljko je naveo da je prvo telu i mišićima bilo potrebno da se naviknu na velike napore iz dana u dan.
– Zato mi je prva sedmica bila najteža. Posle se uđe „u mašinu” i iz dana u dan je sve manje-više isto, ali uz bolju formu i osećaj tokom vožnje. U jednoj etapi sam na brdu pokušao beg, ali nisam uspeo, međutim, iznenadio sam se što sam ostao u prvih dvadesetak na brdu, što je dobar pokazatelj forme i da mogu da se trkam sa najjačima u pelotonu.
Srpska zastava motivisala
Imao je Stojnić i podršku srpskih navijača.
– Cele prve sedmice su bili pored staze. Bio je lep osećaj kada iz vedra neba vidim srpsku zastavu. To mi je mnogo značilo jer stvarno ostavi utisak i onda sam bio i motivisaniji. Nije mala stvar imati svoje navijače. U trećoj sedmici je došla i sestra, a na 19. i 20. etapi su bili i otac, trener i devojka.
Kada je reč o mentalnoj formi, najteža su bila jutra.
– Poslednje sedmice je bilo da ujutru ne znam gde sam, kako ću sesti na bicikl, ali onda kada to učinim, vidim da su noge dobre, da se dobro osećam i krenem. Morao sam da popijem tri do pet kafa da bih ušao „u mašinu”, ali čim krene trka i sva ta dinamika odmah dođu i volja i želja za trkanjem.
Po njegovim rečima, on je vozač više za ravno i kraća brda, do nekih dvadesetak minuta, tako da su mu brdske etape bile poseban izazov.
– Pogotovo one preko pet hiljada metara uspona. Na prvoj takvoj telo se patilo, jer nisam nikada do sada imao više od 4.200. Bilo je zahtevno fizički i psihički penjati brda duže od sat vremena, ali mislim da je telu to dosta značilo da bi napredovalo i napravilo sledeći korak u formi.
Tur d’Frans za istoriju
Posle debija na Điru, Veljko Stojnić želi da postane prvi Srbin koji će voziti najčuveniju trku na svetu – Tur d’ Frans.
– Za to moram da budem u boljoj ekipi i da se izborim u prvih osam, kako bih zaslužio mesto na Tur d’ Fransu. To je stepenica iznad, nijedan Srbin još nije vozio taj grand tur.
Veliki odjek u javnosti u Srbiji imao je njegov beg u trećoj etapi kada je sa klupskim kolegom skoro pet sati, nekih 180 kilometara, bio vodeći na Điru. Zanimalo nas je kakav je osećaj biti na čelu jedne od najvećih trka na svetu.
– Tokom celog bega smo bili na velikim, državnim putevima, gde nije bilo mnogo gledalaca, nego samo nas dvojica, motori i kola, tako da nije bio neki poseban osećaj. Tek kada se uđe u neki grad gde vas nekoliko hiljada ljudi bodri, to je osećaj da si stvarno na Điru. Od tih pet sati koliko smo bili u begu, razmišljao sam šta mi ovo treba u životu, zašto smo samo nas dvojica ovde, ali sam posle trke video mnogo poruka na telefonu. Shvatio sam tada koliko je to što sam bio na čelu značilo ljudima, da gledaju nekoga iz Srbije da se bori i još kada sam dobio crveni broj, onda je to sve imalo smisla.
Za najveći uspeh na Điru Stojnić je izdvojio 11. i 12. etapu.
– Na prvoj smo nas petorica bili u begu pa sam uzeo tri brdska cilja i dva prolazna. To je bila i najduža etapa, od 220 km gde sam 200 bio u begu. U sledećoj je od starta krenulo brdo i noge su morale da presude da li će se otići u beg ili ne. Ja sam otišao, bio sam i na čelu, a na kraju sam zauzeo 22. mesto u etapi. Da nisam bio dan ranije u begu verovatno bih bio i među prvih deset, ali sam izgubio snagu jer sam se potrošio dan ranije.
Šta je potrebno da se dođe do pobede u etapi?
– Treba da se bude na određenom nivou forme, da se potrefi i dan kada se osećaš najbolje i da se poslažu kockice, da u begu budeš jači od ostalih. Treba i malo sreće, ali je ona manji faktor ako su noge i forma dobri.
Brkovi uvek za pobedu
Postavio je na društvene mreže Veljko sliku sa 18. etape gde je zajedno sa Magnusom Kortom uz natpis da pokušava da pusti brkove kao Danac, a mi smo ga pitali da je i uspeo u tome?
– Trudio sam se. Brkove ostavim uvek kada hoću da napravim rezultat, jer prvi put kada sam ih imao u Venecueli prošle godine pobedio sam sutradan etapu. Onda smo posle otišli u Gvadalupe i ja obrijem bradu, a ostavim brkove i pobedim i tada etapu. Tako da brkove čuvam za dane kada hoću da imam dobre noge. Na cilju sam se našao sa Kortom, on uvek ima brkove. Moguće da i njemu pomažu jer je pobedio jednu etapu na Điru, a ima ih i na sva tri grand tura.
Najteže mu je pala 10. etapa, koja se završavala u Vijaređiju.
– Padala je kiša ceo dan, pokisli smo mnogo i ritam je bio jak sve vreme. Do pola etape se išlo uzbrdo, posle smo se tokom spusta od 30 km svi smrzli, a ja sam zbog jakne koju sam morao da obučem izgubio i grupu. Poslednjih 70 km kada smo se spuštali, sva sreća da je bila jedna ekipa sa liderom pa su oni vukli i nekako smo došli do cilja.
Već na početku razgovora Stojnić je zvučao prehlađeno, a ispostavilo se da je, kako je rekao, na naplatu došla vožnja po kišovitom vremenu.
– Kiša je više uticala na psihu kako mene, tako i drugih vozača. Od 21 etape mislim da smo bar 15 pokisli, da li pet minuta ili ceo dan. Zbog kiše su mnogi i odustali, što zbog prehlade, a nisu ni psihički mogli više koliko ih je to srušilo. Generalno meni kiša nije smetala mnogo, jer sam se uvek trudio da se obučem što adekvatnije.
Veljko je odradio fenomenalan posao na Điru i napravio je istorijski podvig za srpski biciklizam. Nadamo se da će sve ići svojim tokom i da ćemo ga uskoro gledati i na najčuvenijoj trci na svetu – Tur d’Fransu.
Verujemo da je Somborac spreman da napravi i taj veliki korak u već blistavoj karijeri.
Foto: Lisa Paletti
