Najbolje su one stvari koje su nastale iz čiste ljubavi i istim receptom kojim su vođeni oni koji su ih pokrenuli, drugi su ih učinili tradicionalnim i dali im posebnu notu. Nije mala stvar kada nešto traje tri decenije i to u sportu, koji, nažalost, u Srbiji nije toliko popularan i razvijen – biciklizmu.
Ove godine održan je jubilarni 30. Dunavski kup, prava poslastica mastera i amatera, koja je od obične trening trke prerasla u međunarodnu. U 2022. održano je devet trka i jubilej je krunisan finalnom u Horgošu.
A sve je počelo spontano 1992. godine kada su članovi Biciklističkog kluba Mladost iz Novog Sada, u nedostatku trka, organizovali trening.
– Posle raspada SFRJ, tadašnji Biciklistički savez Jugoslavije, imao je velike planove i programe, pripreme za Olimpijske igre u Barseloni, a na kraju nije bilo ništa od toga. Od deset trka jedna se održi. Bilo je teško održati takmičare u formi i fizički i psihički. U takvoj situaciji rešili smo da napravimo trening trku – priseća se početka od pre 30 godina Tibor Tarjan, inicjator ovog takmičenja, nekadašnji biciklista, selektor i trener, poslom kojim se i dalje bavi u BK Elite iz Novog Sada.
Trasa je uvek bila ista, od dvadesetak kilometara i to čak do 1997. godine.
– Ideja vodilja je bila da moramo da se trkamo. Svake slobodne subote pravili smo klupsku trku, a na prvoj je bilo nas desetak iz kluba. Uvek se išlo od sadašnjeg Mosta slobode, kroz Sremsku Kamenicu i potom je sledio leteći start kod raskrsnice za Popovicu i išlo se do Banoštora. Dotle smo svi išli zajedno, bez policije, sudija, totalno kaubojski. Posle tri, četiri trke pročulo se za ovo. Na nekoj zvaničnoj trci naši su prepričavali kako je neko mogao da pobedi, a nije, pa nešto u vezi sa prolaznim ciljevima, koji su inače bili svaka tabla za naseljeno mesto, Ledinci, Rakovac, Beočin, Čerević.
Priča je brzo zainteresovala i druge ljubitelje biciklizma, koji su počeli da se pridružuju Novosađanima na treninzima. Bilo je pet, šest trening trka godišnje, uvek istom trasom.
– Počeli su Bečejci da dolaze, Valjevci, gosti iz Šida. A kada su nam se Beograđani pridružili, onda je počelo i da bude “ozbiljno”. Oni dođu ranije, zagrevaju se, mi ih gledamo i čudimo se… pa ovo je trening trka – kroz smeh opisuje Tarjan.
On je dva puta pobedio u generalnom plasmanu, kada je ovo okupljanje bilo u povoju.
– Tada su mi rekli pa pobedio si trku koja ni ime nema. Odgovorio sam im da ja ovo ni ne doživaljam kao trku, nego trening. Ali ako hoće, neka joj daju ime. Pošto se vozilo desnom stranom Dunava, predložen je naziv Dunavski kup.
Na početku nije bilo ni trofeja na kraju serija trka.
– Kada smo u Gradskoj kući dobili priliku da napravimo promociju jubilarne 20. trke, onda kada se još Dunavski kup poštovao u Novom Sadu, pobedniku prvog izdanja te 1992. Atili Dobo iz Ade, uručili smo zlatnu amforu, kao i Ivanu Davosiru, koji je pobedio u prvoj i jedinoj trci 1999. godine, kada je takmičenje prekinuto zbog bombardovanja.
Broj trka u jednoj godini je varirao, a najviše ih je bilo 24. Rekordan broj učesnika u jednoj godini je 253. U dosadašnjih 30 izdanja učestvovalo je više od 2800 takmičara i takmičarki, iz 23 zemlje, sa tri kontinenta – Evropa, Severna Amerika i Australija.
Jedan od kurioziteta je da je u trećem izdanju u generalnom plasmanu pobedila Eva Hatala iz BK Mladost. Već tri godine odvojena su takmičenja za muškarce i žene.
Organizator je bio upravo taj klub, potom je nekoliko godina Dunavski kup bio pod okriljem Novosadskog maratona, a već dugi niz godina je to BK Elite.
Sve do 1997. godine išlo se istom stazom, od Novog Sada do Banoštora, sa istim prolaznim ciljevima. Te godine je, međutim, došlo do promena.
– Razlog je taj što je put bio raskopan, stavljali su novi asfalt i to je trajalo tri, četiri meseca. Onda smo vozili Novi Sad – Bački Petrovac i tada je “pukla tikva”. Otišli smo od tradicije, u druga mesta i onda su se i meni otvorili apetiti, jer sam hteo da bude što više gradova obuhvaćeno ovom trkom.
Tako je došlo do toga da se Dunavski kup održavao u Tuzli, za koju važi da je domaćin najteže trke, Osijeku gde se vozilo na aerodromskoj pisti, Vinkovcima, Horgošu, Čačku, Bačkom Petrovcu, Beogradu, Apatinu, Erdeviku, Morahalomu, Vilanju, Pečuju….
– U nekim mestima smo uspeli da istrajemo da se tradicija ponovi u ovoj godini jubileja, u nekima ne. Sledeće godine nastavljamo i planiramo oko 12, 13 trka, a finale će ponovo biti u Horgošu.
U ove tri decenije nije bilo uopšte lako organizovati ovoliki broj trka i to u drumske, brdske, ciklo-kros, kriterijum, hronometar, hendikep, etapne, MTB… Bili su, srećom, sponzori od kojih su generalni bili Capriolo, Planetbike, Ciklomania-International, a poslednje tri godine Venera bike. Podrška Grada Novog Sada je prvi put dočekana u 17. izdanju i bila je kratkog daha.
– Razlog za ukidanje sredstava je što Dunavski kup nije samo u Novom Sadu, nego je naširoko i u drugim mestima, pa se ispostavilo da to nema veze sa Novim Sadom, bez obzira što je od 15 trka godišnje, pet, šest u tom gradu – istakao je Tibor Tarjan.
Nekoliko godina organizovan je i Mali Dunavski kup u kom su učestvovali poletarci, do 13 godina.
Kratak vremeplov
1992. prva trka desnom obalom Dunava Novi Sad – S. Kamenica – Banoštor
1994. trka dobija naziv „Dunavski kup”
1997. Prva trka po levoj obali Dunava
1999. Posle prve trke kup je prekinut zbog ratnog stanja
2000. Ustanovljen je trofej pobednika kupa „Zlatna amfora”
2001. Postaje međunarodna trka. Učestvuju i takmičari iz Mađarske i BiH
2002. Prvi put pobeda stranca (Imre Janoši – Mađarska), među 110 takmičara
2003. Prvi put proglašena najuspešnija sportska grupa (3BT-Segedin)
2005/2006. Prvo učešće takmičara sa drugih kontinenata: Australija i SAD
2010. Prvi put vožena trka van Srbije, u Vinkovcima (HR) i Tuzli (BiH)
2011. Prva trka u Evropskoj uniji (Vilanj – Mađarska)
2011. Preko dvesta učesnika (213 takmičara iz 65 timova)
2012. Na jubilarnoj 20. trci rekordnih 243 učesnika
