Još 2018. godine svi su se čudili Danijelu Lončareviću (36) kada je uspeo da pobedi u Skajraning ligi Srbije. Dečko iz vojvođanske ravnice sakupio je najviše bodova tokom sezone i osigurao glavnu nagradu. Koliko puta je samo morao da odgovara na pitanje gde se priprema i trenira za neke od najtežih i najizazovnijih planinskih trka kod nas, ali i okolini, kada živi u rodnom Bečeju, gradu na Tisi.
A Lončarević je jedan od najsjajnijih primera kako vas volja, odlučnost, istrajnost, strast i i nemerljiva ljubav prema onome što radite i što vas ispunjava, mogu iz svake tačke dovesti do željenih visina. Iz mirne Bačke ponovo je ove godine stigao do pobede u Skajraning ligi Srbije i Crne Gore 2022.
Od sedam trka u kalendaru, a šest održanih, učestvovao je na četiri.
Pa da i mi pitamo. Gde trenirate za planinske trke? 🙂
– Na nasipu pored Tise, koja mi je inače velika ljubav. Radim dvesta, trista puta nasip, koji je otprilike tri metra visinske razlike. Kombinujem dosta stvari – stepenice, najviše trčim na dolmi pored Tise i kroz šumu, plivam, vozim bajs, radim kros fit, trening snage i to sve očigledno daje rezultate. Odem do Fruške gore, ali ne toliko često koliko bih voleo i koliko bi trebalo. Ove godine sam imao dosta trka i van skajraninga, koje su mi poslužile kao jači treninzi i to mi je koristilo. Slaba tačka su mi, naravno, uzbrdice, jer ih kod kuće nemam, a to bih nadoknadio na nizbrdicama, tu sam dobar, imam prednost u odnosu na ostale i tu “letim”. Postajem i bolji uzbrdo najviše zahvaljujući trkama. Imam svog vernog druga, psa Lakija, kog sam našao napuštenog na Avali tokom jednog treninga i čak i kada mi se ne ide na trčanje, znam da moram njega da izvedem, tako da onda krenem i odradim – dao je Lončarević odgovor na pitanje koje uvek sve najviše zanima kada je reč o pobedniku iz ravnice.
POVEZANE VESTI
Miluša Bošković pobednica Skajraning lige 2022: Drago mi je da trajem u ovoj avanturi
Iako ste rođeni i odrasli u ravnici, imate korene u Crnoj Gori u opštini Pljevlja. Da li su ipak poreklo i genetika doprineli vašim uspesima na skajraning trkama?
– Verujem da genetika ima veze sa ovim. Negde ti je zapisano to. Pitali su me kako znaš tako da trčiš po siparu? A ja kad sam prvi put stao na njega, osećao sam kao da sam i ranije trčao, uopšte mi nije bila nepoznanica. Moj tata je trčao po njemu bos dok je kao mali igrao fudbal u Crnoj Gori. Tamo sam imao babu i dedu, a sada je on tamo. U sipar sam se, inače, zaljubio 2018. godine kada sam prvi put osetio njegove čari tokom penjanja na Ljuboten na Šar planini.
Onda ne treba da nas čudi što ste se upravo trci na Durmitoru najviše obradovali kada je objavljen kalendar za 2022. godinu?
– Iskreno, nisam planirao da idem na sve trke. Bio sam van forme, pa sam se polako vraćao trčanju početkom godine i nisam planirao ove sezone da jurišam ka nečemu. Znao sam da ću ići na Staru planinu, ona me je “prekrstila” u skajranera. Durmitoru se jesam najviše obradovao. Tu trku su svi jedva čekali, bila je san snova za sve. Žao mi je što je mali broj nas završio trku, ali uslovi su bili baš teški. Ja, međutim, takve i volim, jer tada zaista osetiš pravu moć prirode i zbog toga sam i zavoleo ove trke.
Tornik sky race – 27 km, 1.600 m uspona – četvrto mesto
– Nisam otišao na prvu trku u ligi, na Jahorinu, a nisam planirao ni Tornik, ali se posle neke otkazane u Crnoj Gori ukazala prilika da ipak odem na Zlatibor. Tu sam osetio koliko ti teško padne trka kad si nespreman, a bili su stvarno nepovoljni vremenski uslovi, vetar, kiša, zaleđeni sneg… Kada sam je završio, pomislio sam da bih mogao opet da se posvetim skajraningu, da dam sve od sebe da se spremam za trke, taman je posle Stara planina. Tornik mi je bio okidač i posle sam bio fokusiran na skajraning i to mi je bilo na prvom emstu. Dodatno me motivisalo kada su objavili da za one koji se budu dokazali ima mesta u reprezentaciji za odlazak na Svetsko prvenstvo u Italiju. Potrudio sam se da budem što spremniji.
Stara planina – Ultra trail Midžor (67 km, 2.650 D+) – drugo mesto ukupno
– Ova trka mi je taman legla. Poznajem taj deo staze kao svoj džep, a kada znaš teren i šta te čeka možeš i da rasporediš snagu, što je jako bitno. Ranije sam već iskusio kako je kada pada kiša, a sada nas je pratila tokom cele trke. Volim kada su ekstremni uslovi, nekako mi to istera osmeh na lice, volim da osetim tu moć prirode i to mi da dodatnu snagu i polet. Svaka trka je posebna priča pogotovo zbog vremena koje je uvek nepredvidivo i svaka ima svoje čari. Kada sam prošao kroz cilj na Staroj planini skakutao sam od sreće i bio nasmejan. To mi je i prva skajraning trka. Bilo je to 2017. godine. Prva trka i prva ljubav. Iako neiskusan i nespreman kada je reč o patikama i opremi, pa i formi, nije drugovima bilo teško da me nagovore da odmah idem na 108 kilometara. Vreme je bilo kao na prekidač. Šibao je vetar, pa sam se smrzao, jer sam bio bez dugih rukava. Posle je došla magla, ne vidiš markacije, padao je grad… Govorio sam sebi “samo nastavi da se krećeš, odavde te svakako niko ne može izvući”. Inače nikad ne pevam, tada jesam stihove “ne može mi niko ništa, jači sam od sudbine”, pa i Očenaš… Tražio sam snagu na sve strane. Kada je granulo sunce, samo sam poželeo da sija što duže. Ta trka je utabala moju stazu i tu sam zavoleo skajraninig. Idem svake godine na nju. Prvi put sam se popeo na postolje 2018. kada sam bio drugi na 57 kilometara, a 2019. treći na 130.
Durmitor sky race – 37 km, 3.100 m uspona – treće mesto
– Voleo bih da sam imao više vremena i mogućnosti i da odem tamo pre trke, jer se za Durmitor ne može se spremiti baš dobro nigde sem tamo. To je planina za sebe, sa teškim tehničkim deonicama i velikom nadmorskom visinom. Imao sam, međutim, dosta trka koje su me donekle spremile za Durmitor. S obzirom na to da mi je otac tamo, u selu kod Pljevalja, odlazio sam ranije da se pripremam, jer je Durmitor blizu, ali sada se nije sve poklopilo kako bih mogao da odem. Nisam verovao da će biti baš toliko teška trka. Penjao sam ranije vrhove Durmitora, Savin kuk i najviši Bobotov kuk, ali to je bilo planinarenje. Ipak, kada trčiš po takvom terenu i na toj nadmorskoj visini potrebna ti je dodatna fizička i mentalna snaga. Bio sam koncentrisan na svaku sitnicu, da vodu popijem u pravo vreme, uzmem gelove…
Lužnički sky race – 26 km, 1.650 m uspona – drugo mesto u “ludom” foto-finišu
– Ova trka je bila poslastica, dezert za kraj. Jedva sam je čekao jer znam da je to i poslednje druženje sa svim dragim ljudima na cilju, što mi je i najveća nagrada, veća od svakog postolja. Znao sam da će biti brza trka i da ćemo se ćerati do kraja. Oko petnaestog kilometra Brano Baltić i ja smo se odvojili od Dejana Žerajića i Rusa. Žao mi je što nas niko nije uslikao dok smo se spuštali niz sipar. Napravili smo bukvalno lavinu i nismo nijednom usporili. U takvim trenucima imam poverenje u svoje telo i instinkte, ne razmišljam o strahovima i nekako ide sve od sebe. Kada smo shvatili da imamo još dvesta metara do cilja, udarili smo sprint i ušao sam pola koraka prvi u cilj. Svi su počeli da mi čestitaju, dok nije došao čovek koji elektronski meri vreme da kaže da je Brano prvi. Ispostavilo se da je on startni broj stavio napred na majicu, a ja na leđa, pa se njegov čip prvi očitao, tačnije 18 stotinki pre. Svi su mi rekli da sam prošao kao Ivana Vuleta (Španović) kada je na Svetskom prvenstvu u Londonu ostala bez zlata jer joj je startni broj na leđima kom se otkačila ziherica ostavio trag u pesku i to se računalo kao mesto gde je doskočila.
Nije mi žao zbog prvog mesta. Drago mi je zbog Brana, jer smo se zaista zbližili i pre ove trke na svetskom prvenstvu, a i nikada do sada kod nas u skajraning trkama nije bilo ovakvog foto-finiša.
Svetsko prvenstvo u Italiji – sky ultra, 57 km, 3.500 m uspona – debi i 30. mesto od 79 trkača
– Zahvaljujući trkama na Staroj planini i Durmitoru uspeo sam da obezbedim mesto u reprezentaciji Srbije i Crne Gore koja je debitovala na svetskim šampionatima. Možemo i treba da naučimo mnogo kroz to što smo prošli u Osoli, da vidimo gde smo u odnosu na najbolje planinske trkače na planeti. Srećom, otišli smo pet dana ranije da se priviknemo, a stvarno smo se zbližili kao ekipa i sve je ostavilo jak utisak na nas, koji još traje. Kada je reč o trci, bio sam rezervisan na početku. Pomislio sam da ima vremena, bolje je da čuvam snagu. Dejan Žerajić, Dušan Bazić i ja smo trčali svako svoju trku, ali smo uvek bili negde blizu jedni drugih, smenjivali smo se u vođstvu. Bazić je bio jednu poziciju iza mene, 31, a Žerajić se našao na 34. mestu što je na sredini od ukupnog broja učesnika i odličan plasman.
Objavljen je kalendar za 2023. godinu. Kakav je plan?
– Već sam krenuo sa pripremama, sada imam više vremena i bolju fizičku spremu. Evropsko prvenstvo je na Prokletijama, u Gusinju, gde je baš moj đed služio vojsku i za to takmičenje sam posebno motivisan. Učestvovao sam nedavno i na dve trke na Fruškoj gori, poslednjem kolu Vojvođanske treking lige gde sam pobedio na 41 kilometar i na Jesenjem Fruškogorskom maratonu kada sam bio prvi na 25. To su trke koje su mi poslužile već kao priprema za 2023. godinu.
Pirin – najekstremnija trka
– Ove sezone sam imao baš bogat kalendar. Na Fruškogorski maraton idem svake godine. Prvi put me je tata odveo na 33 kilometra kada sam imao devet godina. To je bio moj početak. Pošto je to bio uvod u sezonu i da se ne bih preforsirao išao sam 42 kilometra na Maloj istočnom ekstremnom maratonu. U jednom trenutku sam zaređao dosta jakih trka na svake dve nedelje. Jedna od njih je bila na Pirinu. To mi je do sada najesktremnija. Težine je tu kao Durmitor, 38 kilometara sa visinskom razlikom od 3.330 metara. Isprobao sam sve formate skajraning trka, a ove godine sam prvi put učestvovao i na vertikalnom kilometru na nezvaničnoj trci na Prokletijama i mnogo mi se svidelo.
Foto: Skajraning Srbija i Crna Gora
